Mats Öhman je Švedski vozač Rallycross-a koji je zadobio povredu kičme zbog čega je ostao paralizovan od struka nadole nakon što je slomio leđa u nesreći motornih sanki 1998. Bio je ostvareni takmičar u Snowcross-u – sedmostruki je Švedski šampion, osvojio je dva Nordijska prvenstva i bio evropski prvak. Takođe je bio motociklista koji se takmičio 10 godina.
Uprkos povredi, tri godine nakon nesreće počeo je da se trka automobilom i od tada se takmiči na Svetskom Rallycross i Evropskom Rallycross prvenstvu, koristeći vozilo ručno prilagođeno i sa ručnim komandama.
KYB Europe je imao privilegiju da intervjuiše Matsa na kraju sezone 2020, gde je automobil koji je vozio koristio KYB elektronski servo upravljač i KYB amortizere.
Opišite unutrašnjost automobila, kako sve funkcioniše?
Moja pokretljivost nastavlja da se pogoršava, pretpostavljam da trenutno imam oko 10% mobilnosti. Potpuno sam paralizovan od pazuha nadole, u rukama mi je ostalo malo osećaja i pokretljivosti, ali ništa u prstima. Dakle, sve se kontroliše mojim gornjim delom tela i uopšte nemam pedale. Počinjem sa dugmetom u ustima. Umesto volana, na poluzi imam dugme volana kojim upravljam levom rukom. Ostatak kontrolišem desnom rukom. Gas je nazad, a kočnica napred. Laktom prebacujem brzine, nagore je viši prenos i nadole niži. Ljuljanje bočno – kvačilo je u jednom smeru, a ručna kočnica u drugom.
Preradili smo ram da bih mogao sam da uđem i izađem iz automobila. Kako nemam pokretljivost u telu, stolica je takođe redizajnirana. Sa strane su delovi koji me snažno drže i čine čvršćim. Tada momci moraju jako da stegnu kaiševe da bih mogao stabilno da sedim – uvek imam bolove u ključnim kostima nakon takmičenja.
Da li je bilo novih tehnoloških dostignuća poslednjih godina koji su zaista poboljšali automobil za vas i vaše potrebe / želje?
Počeo sam sa Rallycross-om 2001. godine, tako da sada ima toliko lepih stvari u poređenju sa onim vremenom kada sam počinjao. Sistem menjača, kvačilo, kako upravljam i tako dalje – ne može se ni uporediti. Optimista sam, pa možemo samo da naštelujemo ventile, nastavimo da radimo sa startnim sistemom i odvezemo automobil tamo gde ja želim i učinićemo ga zaista dobrim! Godine su malo protiv mene ali možemo i ovo da podnesemo. U isto vreme, razvoj brzo napreduje.
Novi Audi S1: Koliko je posla bilo potrebno za njegovu adaptaciju? Koliko dugo je trajalo? Šta je bio najveći izazov u tom procesu?
Od 2001. godine prepravio sam mnogo automobila i potrošio mnogo vremena na to – isprobao sam većinu stvari. Već dugi niz godina imam gotov koncept i sistem koji mi odgovara. Ipak, još uvek postoje neke dorade i male prepravke. Za mene je neverovatno važno da su sve poluge i nosači na tačno pravom mestu – u suprotnom neću ih dohvatiti i tada naravno nije moguće voziti. Dakle, užasno je važno da ispravno odredimo lokaciju. Zato je trebalo oko 2,5 meseca pre nego što je sve bilo na svom mestu u Audiju. Sada sam blizu da budem potpuno zadovoljan.
Ostali vozači mogu da koriste ručnu kočnicu u krivinama, dok ja, koji ne mogu da izvedem taj manevar, moram savršeno da izvodim skretanja. Sa svojim diferencijalom, ja vozim potpuno drugačije od svih ostalih. Prvo sam imao malo problema, ali onda smo napravili promenu na diferencijalu i setovali ga za mokru podlogu – dobro mi je uspevalo na suvom.
Kako napreduje problem sa startom? Izgledalo je sve bolje kako je sezona odmicala.
Najveći problem koji imamo su startovi. To je unapređen sistem upravljanja sa kojim se startuje. Na početku sezone imali smo zastoj u elektronici. Startujem s’ ustima i dolazilo je do malog kašnjenja pre nego što bi automobil krenuo, pa sam prvo pomislio „Jesam li postao ovako star i spor?“. Ali prebrodili smo to i startovi su napredovali, iako još uvek nismo potpuno zadovoljni. Startovi su neverovatno važni u Rallycross-u, pa ćemo remontovati startup sistem za sledeću godinu i učiniti sve što je potrebno da se to i ostvari.
Opisuju vas kao „najboljeg kolegu vozača koji je ikada mogao da postoji“, sa jedinstvenim podešavanjem koja vam pruža „neverovatan osećaj automobila“. Kao stručnjak, koja su vaša prva razmišljanja o KYB elektronskom servo upravljaču u vašem Audiju S1?
Kako nemam nijedan radni triceps, upravljam ramenom i nadlakticom, a najviše to čini podlaktica. Dakle, neophodno je da upravljanje bude lako, zato imam dvostruki servo upravljač. Delimično KYB-ov EPS, ali i servo na upravljaču. Prednost je u tome što mogu preciznije da podesim KYB-ov EPS, čineći ga lakšim i težim. Kada sam ranije imao previše slab EPS, dešavalo se ponekad kao da sam se klimao, jer je bio previše osetljiv, ali sada pred kraj sezone mogli smo da vozimo, jer je setovan na malo teže podešavanje. Mogućnost preciznijeg podešavanja je vrlo dobra.
Isto pitanje, ali vezano za KYB amortizere?
Bio je to potpuno drugačiji svet kada sam prvi put testirao KYB-ove amortizere. Potpuno drugačiji osećaj za sletanje, samo su usisali automobil i posle doskoka sam čak pomislio „jesam li zaista sleteo?“. Apsolutno neverovatno u odnosu na ranije. Moje telo ne može da se nosi dobro sa udarcima, jer nemam sposobnost da se odupirem, pa sa njima ne sletim tako loše. Bila je to vrlo dobra nadogradnja.
Objasnite nam važnost amortizera za uspešnost sezone u Rallycross-u.
Vau, vau, vau – amortizeri su neverovatno važni! Bez njih nije važno kakav motor imate u automobilu. Amortizeri su cela nauka. Kada sam vozio snowcross, bili smo usredsređeni na amortizere. Rekao bih da imam puno znanja iz te oblasti, ali u toj industriji nikad ne postanete savršeni. Super je jer uvek postoji prilika da se i dalje napreduje. Znajući kako se prilagoditi terenu i vremenskim uslovima, takve stvari su fascinantne i neverovatno važne. Jako dobro se osećam sa ovim amortizerima i mislim da mi pomažu da odvezem automobil tamo gde želim. Zahvalan sam što mogu da koristim KYB proizvode, za mene je to bio podsticaj što sam mogao da vozim sa njihovim delovima.
Šta biste rekli da je vrhunac vaše karijere?
Takmičio sam se u snowcross-u od 1977. i Rallycross-u od 2001. godine, tako da imam nekoliko godina iskustva. U vožnji motornih sanki, ističu se zlato na Evropskom prvenstvu, Nordijskom prvenstvu i Švedskom prvenstvu. U Rallycross-u imam nekoliko medalja Švedskog prvenstva u Supercaru i Supernationalu. Takođe držim rekord staze u Strangnas-u iz 2010. godine koji i danas stoji – zaista je zabavno.
Takođe sam dobio Sportspegelpriset na Swedish Sports Gala 2011 (ovo je velika nagrada na najvećoj Švedskoj sportskoj svečanosti). Zapravo je trebalo da budem nominovan za sportistu godine među invalidima, ali nisam mogao jer se takmičim protiv ljudi bez invaliditeta.
Da li imate planove za 2021. godinu?
Ne znamo da li će zbog Covida biti još vožnje, ali ono što znam je da ćemo nastaviti da razvijamo automobil kako bi bio spreman. Pokušaćemo da napravimo korak dalje nego prošle godine, tada će biti vrlo dobro. Najveći cilj sa 2021. je da automobil bude ispravan za start – tada se svašta može dogoditi. Realista sam i neću biti najbrži na Evropskom prvenstvu. Ali ovi automobili su zaista dobri, pa bi trebalo da mogu da uđu u neko finale.
Šta biste savetovali drugim ljudima koji su pretrpeli povrede koje su im promenile život?
U mom slučaju sam razmišljao o dva izbora: ili odustati ili učiniti ono što mogu sa životom kakav sada izgleda. Ja sam izabrao ovo drugo. Naravno, nije lako kad ste tek povređeni. Bio sam fizički zaista opterećen i u početku sam video sebe kako ležim tamo uz dugotrajnu negu. Nisam mogao ni da dodirnem nos, nisam se mogao obući – šta bih mogao da radim u životu? Ali važno je ne odustati. Sutra će uvek doći, bez obzira koliko ste povređeni i koliko je mračno, sutra uvek postoji. Ne postoji ništa što brzo ide poput pucketanja prstima, ali to postane potpuno novi život i potrebno je vremena da se tome prilagodite. Moguće je živeti sa invaliditetom.
Za mene ne postoji bolja rehabilitacija od Rallycross-a. U tom automobilu se osećam potpuno zdrav, kao da sve funkcioniše na mom telu. Magičan je to osećaj kada si povređen koliko i ja. Na primer, kada sednem u automobil na startnoj liniji u Holjesu i vidim 50.000 ljudi u publici kako navijaju. Tada mi može pasti na pamet šta sve proživljavam, da to mogu da uradim. Malo je onih koji su blagosloveni.
Nažalost, malo je osoba sa invaliditetom u auto moto sportu i treba nam više. Sve vreme sam morao da idem svojim putem sam i nikada nisam imao nikoga na istom mestu da pitam i razgovaram. Bilo bi zabavno da više ljudi započne, pa da možemo deliti iskustva. Dugo godina sam prepravljao automobile i voleo bih da mogu da pomognem ako me neko pita za savete.
Brza pitanja!
Omiljena RX staza…
Strängnäs, i Höljes naravno.
Najteža RX staza…
Tierp (Švedska) je užasno teška.
Vaš omiljeni trkački automobil…
Moj Audi S1, naravno.
Vaš heroj…
Nemam posebnih idola, ali ima mnogo vozača koji su neverovatno dobri. Na primer, legende u MotoGP-u kao što su Valentino Rossi ili Stefan Everts u motokrosu.
Najizazovniji konkurent …
Za mene je to boravak u automobilu, najteži protivnik kojeg sam ikada imao.
Da li imate neke rituale za sreću pre trke?
Ne, verovatno ne. S druge strane, pažljiv sam oko toga kako želim da stvari stoje oko mene, ali ne zbog sreće, već da bi vožnja tekla bez problema.
Koji je vaš omiljeni obrok pre trke?
Jedem prilično tokom takmičarskih dana. To ne sme biti nešto teško za varenje, pa po mogućnosti testenina ili nešto slično.
Posle trke, šta radite da biste se opustili i izašli iz „trkačkog režima“?
Uvek mi je teško da zaspim posle takmičenja jer moram sve etape trke da prođem u glavi. To je važan proces za mene. Analiziram sve „vruće“ situacije, gledam video zapis iz automobila, proveravam podatke i tako dalje. Tek sledećeg dana se mogu zaista opustiti, a tada sam uvek potpuno iscrpljen.